Laza Kostić

laza-kostic

Laza Kostić je bio književnik, novinar, političar (Kovilj kod Novog Sada, 11. februara 1841 – Beč, 9. decembra 1910)

Otac Petar bio je kapetan. Majku Hristinu, iz ugledne trgovačke porodice Jovanović, jedva je zapamtio. Do završetka studija o njemu su brinuli ujak Pavle i tetka Katarina. Vaspitavan je u krajiškoj sredini i rano je usvojio oslobodilačke i junačke ideale. Osnovnu školu pohađao je u Kovilju a završio je u Đurđevu na nemačkom (1850); dva razreda realke završio je u Pančevu (1850–1852), dva razreda srpske gimnazije u Novom Sadu (1852–1854) a nemačke u Budimu (1855–1859), gde je maturirao i upisao pravne studije, koje je okončao odbranom doktorata na latinskom jeziku (1866). Ranih 60-ih godina bio je deo novosa­dskog boemskog kruga (J. Ignjatović, J. Jovanović Zmaj, Đ. Jakšić, Đ. Popović Daničar, J. Đorđević i dr.), dok je u Pešti među pitomcima Tekelijanuma bio jedan od najagilnijih članova i saradnika akademskog društva „Preodnica“ i istoimenog almanaha (1863). Učestvovao je u proslavi stogodišnjice rođenja Save Tekelije himnom (1861); glumio u Tvrdici J. S. Popovića, u izvođenju diletantske grupe. Sredinom 1866. otišao je u Minhen u neku tajnu misiju, obilazio pinakoteku, gliptoteku i kraljev dvor, pa se preko Pešte vratio u Novi Sad, pred skupštinu Ujedinjene omladine srpske. U Novom Sadu kao profesor gimnazije (od septembra 1866) predavao je nemački, mađarski i botaniku; bio beležnik novosadskog magistrata (od 1867) i senator pri Gradskom sudu (1872–1873). Kao jedan od najbližih saradnika Svetozara Miletića biran je u sremsko-karlovački Narodno-crkveni sabor (1870–1875), potom za poslanika Ugarskog sabora (1873), gde je aktivno učestvovao interpelacijama oko zabrane srpske zastave, zakonskih predloga koji ugrožavaju prava manjina i sl. Kad je S. Miletić propao na izborima (1875), ustupio mu je svoj mandat, zapadajući otada sve više u materijalne neprilike. U tom periodu posetio je Svetsku izložbu u Parizu (april 1867) i Slovensku etnografsku izložbu u Moskvi (jun 1867) i učestvovao kao srpski delegat na jugoslovenskom političkom sastanku u Ljubljani (1870). Na Cetinju (1871) sudelovao je u osnivanju tajne Družine za ujedinjenje i oslobođenje srpsko i u izradi njenog ustava; o oslobodilačkim planovima (dizanje ustanka u krajevima pod turskom vlašću), u duhu politike S. Miletića, vodio razgovore s namesnicima kneza Milana (M. Blaznavac, J. Ristić), s ruskim diplomatskim pre­dstavnikom na Cetinju te sa Svetozarom Markovićem. Kao predsednik godišnjeg odbora Ujedinjene omladine srpske organizovao je njenu skupštinu u Vršcu (1871). Sa A. Sandićem osnovao je Prvu novosa­dsku zadrugu đimnastičku, vatrogasnu i veslačku (1872) i bio joj predsednik. Kao izaslanik Matice srpske prisustvovao je u Pragu stogodišnjici proslave Jozefa Jungmana, jednog od čeških preporoditelja, i o tome slao dopise Zastavi (1873).

Usled policijskih ili denuncijantskih prijava više puta bio je u pritvoru i pod istragom: 1869. u Pešti zbog sumnje da je učestvovao u zaveri protiv kneza Mihaila; pod optužbom da je na banketu pri proglašenju punoletstva kneza Milana Obrenovića nazdravljao ujedinjenju Srba početkom septembra 1872. uhapšen je u Novom Sadu, prebačen u Budimpeštu i pušten krajem januara 1873. To hapšenje, nesumnjivo povezano s njegovim radom na planovima za oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda, ušlo je u pesmu („Zelen doboš dobuje, / Laza Kostić robuje“). Posredovao je na Cetinju oko zajedničke akcije Srbije i Crne Gore protiv Turske (1876), a pod optužbom da vrbuje dobrovoljce za Srbiju hapšen je i te godine. U toku srpsko-turskih ratova slao je dopise s Cetinja i iz Beča. Sa V. Bogišićem radio je na terminologiji za njegov Imovinski zakonik (1876). Nastojao je, bez uspeha, da osnuje u Beču list ili agenciju za južnoslovensku tematiku i da na bečku ili prašku scenu postavi svoju komediju Okupacija. Za vreme Berlinskog kongresa (1878) bio je sekretar srpskog ministra inostranih poslova Jovana Ristića. U Srbiji je bio saradnik Presbiroa (1879–1880), potom kratkotrajno sekretar te otpravnik poslova srpskog poslanstva u Petrogradu, ali je dobio otkaz zbog (nedokazane) optužbe za proneveru (oktobar 1880). Stekao je srpsko državljanstvo (mart 1881) i postao glavni urednik lista Liberalne stranke J. Ristića Srpska nezavisnost (1881–1883). Obavljao je i dužnost predsednika Srpskog novinarskog društva. Za člana SUD izabran je u uslovima međustranačkih sukoba (mart 1883). Plan izdavanja svojih sabranih spisa nije ostvario. Veoma kritičan prema vladavini kralja Milana u dva maha optužen je za uvredu vladara. Po izbijanju Timočke bune, da bi izbegao hapšenje, krajem 1883. napustio je Srbiju; izvesno vreme bio je u Zemunu, Subotici i Somboru (gde se raskida veridba s Julijanom Palanački). U prepisci sa I. Ruvarcem tražio je građu za trilogiju Jevrosima (Momčilo, Vukašin, Kraljević Marko), ali od nje nije ostalo neposrednijih tragova. Krajem maja ili tokom juna 1884. na poziv knjaza Nikole prešao je u Crnu Goru, uglavnom radeći kao urednik zvaničnog Glasa Crnogorca (1884–1891), delom i listova Crnogorka i Zeta. U vojvođanskoj periodici u to vreme pojavljuju se oštri napadi na Peru Segedinca zbog iskrivljivanja istorijskog lika Vićentija Jovanovića i autorove političke tendencioznosti. Nastojanja da dođe na beogradsku Veliku školu kao profesor rimskog prava nisu uspela. Ostavku na položaj u Crnoj Gori podneo je u aprilu 1891. i početkom maja preko Dubrovnika otišao u Beč. Potom je živeo u Novom Sadu i Somboru, a pretežno u manastiru Krušedol (1891–1895) i kod prijatelja/kuma Lazara Dunđerskog, gde ga je ljubav prema njegovoj kćerki Lenki nadahnula za neke od najle­pših pesama srpske lirike (Gospođici Lenki Dunđerskoj u spomenicu, Santa Maria della Salute). Nastojeći da dođe do prihoda prihvatio je, u dogovoru s ministrom vera i prosvete Banovine Hrvatske I. Kršnjavim, da prevede Pandekte, obimno pravno delo H. Dernburga, priželjkujući mesto profesora rimskog prava na Zagrebačkom sveučilištu. U Parizu, gde odlazi radi Uskokove ljube, viđao se s francuskim kritičarima i V. Bogišićem (mart – april 1893). U uslovima politički zavađenih krila nekadašnje Miletićeve stranke, njegova politička slava se tih godina krunila; bio je bliži Braniku i patrijaršijskom dvoru nego Zastavi i Jaši Tomiću, nasledniku S. Miletića. Agresivno-ironičnom kritičkom rečju Lj. Nedić osporavao je njegovo književno delo u celini a sve češći su bili i uzgredni nesporazumi i nerazumevanja u književnoj javnosti (oko proslave Đačkog rastanka B. Radičevića; oko spomenice V. Iliću). Materijalne prilike sredio je ženidbom s bogatom J. Palanački iz Sombora (1895), gde je uglavnom proveo ostatak života uz česte boravke po manastirima i vladičanskim dvorovima a potom na većim putovanjima, do Venecije (crkva Santa Maria della Salute), Karlovih Vari, Švajcarske, Pariza, Nice, Rima. Ugled u javnosti drastično mu je opao posle predavanja o 50-godišnjici književnog rada J. J. Zmaja u Matici srpskoj (1899), koje je ocenjeno kao nedostojno i Zmaja i Matice. Tih godina pregovarao je oko prevoda Ilijade za Maticu. Uz prekid veza s Miletićevim sledbenicima (J. Tomić, J. J. Zmaj), povezao se s konzervativnim srpskim političkim strujama. Pošto je kao poslanički kandidat za sremsko-karlovački sabor izgubio na izborima u Šajka­škoj (1902), prestao je da se bavi politikom. U Matici su odbili da mu objave ­polemičku i analitičku knjigu o Zmaju, te ju je štampao o svom trošku (1902). Ubrzo su došli i nemilosrdni napadi iz kruga oko Srpskog književnog glasnika i B. Popovića na njegove prevode Šekspirovih tragedija (Šekspir i dr Laza Kostić, 1907). Tim povodom objavio je jedno od poslednjih većih polemičko-memoarsko-esejističkih dela (Oko Romea i Julije, u Letopisu MS, 1907–1909). Januara 1909. izabran je za redo­vnog člana Srpske kraljevske akademije (danas SANU). U toku štampanja knjige pesama, do 3. juna 1909. napisao je Santa Maria della Salute; 25. oktobra iste godine umrla mu je žena. Slabog srca, oboleo od cistitisa, početkom oktobra 1910. otputovao je na lečenje u Beč. Umro je u sanatorijumu Kotaž. Sahranjen je na somborskom groblju 12. decembra. Testamentom je ostavio po hiljadu kruna manastirima Krušedol i Vrdnik (Ravanica) da se „čita molitva svake godine za spas duše Lenke Dunđerski i Julijane Kostić, rođ. Palanački“. U odlomcima mu je ostao „dnevnik snova“ (1903–1909, na francuskom, izuzetno svedočanstvo o genezi pesme Santa Maria della Salute). Glavni deo njegove rukopisne zaostavštine nalazi se u Rukopisnom odeljenju Matice srpske, dok je prepiska rasejana po različitim arhivima i fondovima u zemlji i inostranstvu (prema sadašnjim podacima bio je u prepi­sci sa oko 170 ličnosti).

Stvorio je izuzetno delo kao lirski i dramski pesnik, esejista, pozorišni i književni kritičar, estetičar, prevodilac, novinar. U srpskoj književnosti svog vremena bio je najsnažnija i najsloženija stvaralačka ličnost: gotovo redovno preusmeravao je postojeće književne oblike, tematsko-motivska težišta, žanrovske konvencije, versifikacijske standarde. Znajući najvažnije žive i klasične evropske jezike, pored originalnog stvaralaštva rano se ogledao u prevodima s grčkog (Ilijada), nemačkog (Hajne) i engleskog. Šekspir mu je ostao višestruk izazov: da na domaćoj građi stvori tragediju u duhu njegovih dela i da ta dela prevede na srpski. Gotovo u isto vreme tragao je za metričkim oblicima koji odudaraju od trohejske tradicije stiha narodne poezije te je u umetničkom stihu odomaćivao jamb. Tragedija Maksim Crnojević (1866), s građom iz poznate pesme Starca Milije, objedinjuje njegove glavne umetničke težnje da narodno pesništvo ukrsti s klasičnim i evropskim. U tom duhu („ukrštaju suprotnosti“) gradio je harmoniju svojih najboljih dela, koja po artificijelnosti forme i višestrukosti prepleta smisla i zvuka nemaju premca u srpskom pesništvu (Među javom i med snom, Minadir, Santa Maria della Salute), dok druga dela metričku labavost (na granici slobodnog stiha) popunjavaju misaonim intenzitetom i ironično-grotesknim kompleksima (Spomen na Ruvarca). Srpsku romantičarsku poeziju obogatio je prepletom misli i mašte, uneo u nju diskurzivnu energiju potisnutu odlaskom klasicista i pesnika objektivne lirike; obnovio je neologističku i retoričku tradiciju (alegorija, personifikacija, kontrast, zvučne igre) a srpskom pesničkom jeziku dao raskošne metričko-ritmičke impulse, aktuelizovao biblijske i klasične motive (Minadir, Samson i Dalila, Jadranski Prometej, Prometej), neprestano otvoren prema hrišćanskoj, modernoj evropskoj i srpskoj tradiciji.

S Đurom Jakšićem tvorac je srpske romantičarske tragedije. Prvu redakciju Maksima Crnojevića poslao je Jovanu Đorđeviću (1863), čitao njene delove u srpskom akademskom društvu „Preodnica“, prvi čin objavio u Letopisu Matice srpske (1864) a 1869. ona je izvedena u SNP u Novom Sadu. Već je u Maksimu Crnojeviću razradio folklorni motiv „pobratimstva” prema zakonima tragičke radnje (zakletva, usud, ljubav, zamena), povezao narodnu pesmu i romantičarske miteme, Šekspira i grčke tragičare. Uvodeći u dramski stih jamb, stvorio je još jednu, novu ritmičku podlogu srpske poezije; uzdigao jednosta­vnu radnju narodne pesme u složen splet tragedije, lik glavnog junaka gradio u krajnostima strasti i duševnih rascepa, izraz prožeo lirskim patosom i jezičkim artizmom. Pera Segedinac (1882), druga tragedija, stilski i metrički je u istom krugu, dok se žanrovski približava politi­čki tendencioznoj istorijskoj drami: antagonizam klerikalnih krugova i naroda, socijalnih i nacionalnih interesa, politike i ljubavi, u tekstu velike kompaktnosti i funkcionalnosti, virtuoznog dijaloga, odlično uključenog u zaplet i karaktere. Delo je tesno vezano za političke prilike sedamdesetih godina devetnaestog veka, prožeto antiaustrijskim i antiklerikalnim stavom, nailazeći i na javne polemike, osude i zabrane, i na oduševljen prijem. Premijera Pere Segedinca izvedena je s velikim uspehom u SNP 1882, ali je iz političkih razloga skinuta s repertoara. Treću dramu, Uskokova ljuba/Gordana (1889/1890), kao neku vrstu „herojske komedije“ zasnovao je na građi iz narodne poezije (Ljuba hajduk-Vukosava). Rukopis je anonimno poslao na konkurs Matice srpske (1889); ocenjivači su dramu opisali kao delo talentovanog mladog autora, ali su odbili da mu dodele nagradu. Potom ju je objavio i nastojao da je afirmiše pred međunarodnom pozorišnom publikom (prevedena je na nemački i francuski) kako bi osporio ili barem ublažio domaći neuspeh. Ni ovi pokušaji, ni kasnija izvođenja u domaćim pozorištima (Narodno pozorište, 1898; SNP, 1900, 1901, 1994) nisu delu doneli uspeh. Komediju Okupacija, neku vrstu političke konverzacione komedije koja se ticala prilika oko Berlinskog kongresa, pisao je na nemačkom (1878–1879) i namenio bečkoj pozorišnoj publici. Radio je oko proslave Šekspirove 300-godišnjice u SNP (1864), objavljujući u prigodnom albumu i svoje priloge. Pisao je tragediju o caru Urošu, ali je nije okončao niti ima sačuvanih delova.

Posebno mesto zauzimaju njegove estetičke, filozofske i knjiže­vnokritičke rasprave. U njima je nastupao kao nepomirljiv protivnik utilitarne estetike i tendenciozne književnosti (Nikolaj Černiševski, Svetozar Marković), mada je bio otvoren prema evolucionističkim učenjima i modernim prirodnonaučnim disciplinama, a često i sâm pisao tendenciozna i prigodna dela. Najviši stepen ovi su radovi dobili u studijama Osnova lepote u svetu s osobitim obzirom na srpske narodne pesme (1880) i Osnovno načelo: kritički uvod u opštu filozofiju (1884): istovremeno estetičko-filozofska podloga njegovog shvatanja sopstvene pesničke prakse i prirode umetničkog dela uopšte. Oslobađajući svoja tumačenja pozitivističke i filološke suvoće, parafraza sadržaja, klasičnih konvencija forme, ispoljio je analitički dar u raspravama o narodnim pesmama i književnim ostvarenjima uopšte. Imao je posebno čulo za formu, za arhitektoniku dela i njen odnos prema smislu, za reč i za celinu. To se najbolje vidi i u tumačenjima narodnih pesama (O junacima i ženama, Ženske glave srpskih narodnih pesama), od kojih mu je javnu slavu donelo predavanje u bečkom Naučnom klubu „O ženskim karakterima u srpskoj narodnoj poeziji“ (1877); sličnu snagu razumevanja književne tradicije ispoljio je i u člancima i studijama o V. Šekspiru, Ilijadi, B. Radičeviću, Đ. Jakšiću, L. Lazareviću, S. Matavulju, uključujući i svoja dela. Knjiga O Zmaju i njegovoj poeziji (1902), poslednje Kostićevo značajno delo, ozlojedila je savremenike ne zbog autorove neskrivene kritičnosti prema slavnom pesniku ili osude njegovog političkog angažovanja i stranačke poezije, koliko zbog javnog istupa (govor u Matici srpskoj) i ironičnog odnosa prema ličnosti pesnika. Doskočica, kako je zmaj (politička i satirična poezija) progutao slavuja (šta je ugušilo pesnikov lirski dar), danas se shvata u svoj protivurečnosti različitih poetika, a Kostićeva knjiga kao jedna od najboljih, najsloženijih i žanrovski krajnje otvorenih rasprava o delu i životu jednog pesnika.

Uz originalna dela, koja je počeo objavljivati u listu Sedmica (1858), istovremeno je prevodio (prvo pevanje i delovi šestog pevanja Ilijade, delovi Romea i Julije) zanesen velikim tradicijama. Pošto je svom profesoru Jovanu Đorđeviću ispevao prigodnu pesmu na nemačkom, dobio je savete da pored stranih jezika i dela čita i Srpske narodne pesme i piše na srpskom. Intenzivno je objavljivao lirske pesme, poeme, balade i pripovetke u Letopisu (1858–1859), Danici (od 1860), Javoru (1862), Preodnici, Vili, Matici, Mladoj Srbadiji, Srpskoj zori, a osamdesetih je, kao politički opoziciono angažovan novinar, češće pisao satire (u listovima Starmali i Brka); po odlasku u Crnu Goru objavljivao je u tamošnjoj periodici (Crnogorka, Zeta). Ideja oslobođenja srpskog naroda, koja se potvrđuje u celokupnoj njegovoj delatnosti šezdesetih i sedamdesetih godina, pa i kasnije, često se pretače u rodoljubive pesme („srbovanke“, kako će ih kasnije nazvati). Za SNP prevodio je komedije E. Skriba (1862–1863). Preveo je i roman engleskog pisca L. Bulvera Poslednji dani Pompeja. Smrt Koste Ruvarca (1864) izazvala je emotivno-intelektualni potres (pisma, nekrološka pesma) koji će prerasti u neku vrstu pesničkog traktata o „krajnjim pitanjima“ (Spomen na Ruvarca). U jednom od najznačajnijih (auto)poetičkih ogleda srpske tradicije – Odgovor na Mnjenje o Kostićevoj „Besedi“ (1866), polemisao je oko tumačenja smisla svoje pesme Beseda: alegorijska drama bez dijaloga. Njegov obiman novinarski opus nastao je u borbi za golu egzistenciju. Radio je na svim novinarskim vrstama: vesti, dopisi, izveštaji, uvodnici, komentari, feljtoni, polemike. Počeo je u Srbskom dnevniku J. Đorđevića (1860), redovnije od 1863. i ostao u novinarskim poslovima do 1903. U Zastavi S. Miletića objavljivao je od njenog osnivanja (1866) dopise, članke, povremeno polemike, delove svojih interpelacija u peštanskom parlamentu ili obraćanja biračima. Kao urednik objavio je u Srpskoj nezavisnosti pedesetak članaka, često vođen stranačkim potrebama i konfliktima (posebno s naprednjacima). Kao novinar i urednik Glasa Crnogorca, mahom bez potpisa, radio je u svim rubrikama: od uvodnika, izveštaja i reportaža, do komentara, nekrologa (Mita Popović, Laza Lazarević) i obimnih rasprava (Iz nauke o jeziku, 1887), feljtona, prepiske sa čitaocima i saradnicima. Od šezdesetih do devedesetih godina bio je jedan od najagilnijih pozorišnih kritičara i recenzenata svoga vremena, u listovima Matica, Pozorište, Zastava, Srpska nezavisnost, Glas Crnogorca, Nada (Sarajevo), pridajući najviše pažnje kvalitetu izvođenja, uz povremene obimnije i inovativnije zahvate u folklornu tradiciju (Narodno glumovanje u Glasniku ZMBiH, 1893) ili opširnije napise o pozorišnom repertoaru (Zimušnje gostovanje SNP u N. Sadu u Nadi, 1895–1896). Sarađivao je i u poznatim evropskim listovima Die Epoche, Petersburger Zeitung, Revue Internationale, Das Ausland, Neue freie Presse, Nord und Süd, Deutsche Rundschau, Le Nord, Revue d’art dramatique, Le Figaro, Golos.

Kad se uzme u obzir sve što je pisao o književnosti, vidi se da je reč o izuzetnom tumaču književnog nasleđa. Polazio je od načela da se sva umetnost, pa i pesništvo, „svodi na dve dijametralno uskosne sile, na ovapućivanje misli i na ovamišljavanje puti: sloga tih dveju sila zove se forma, oblik“, a da je svaka pojava tim savršenija što se „obilatije u njoj pokazuje načelo ukrštaja“. Politički angažovan celog života, učestvovao je u glavnim dilemama i opredeljenjima svoga vremena: kao pripadnik levog krila Ujedinjene omladine srpske, ogorčen protivnik Austrijske monarhije i pristalica jedinstva jugoslovenskih naroda, dok se, razočaran, nije povukao, prethodno se približio konzervativnim (klerikalnim) strujama među vojvođanskim Srbima. Ignorisan i potcenjen u krugu oko Srpskog književnog glasnika, u javnosti osuđivan zbog knjige o Zmaju, u mlađoj generaciji je sticao sve veći ugled, koji će dotle rasti da je nazvan pesnikom dvadesetog veka. Koristio je pseudonime i potpise: K., L. K., Lako Kola, Kaza K., -a, -z-, -l-, -n, -o-, -r, S., -st-, -ć, λ, Rienzi. Njegova Sabrana dela nisu obuhvatila njegovo celokupno delo, niti su završena prema prvobitnom planu (nisu priređeni ni prevodi ni estetičko-filozofski spisi, a pisma su zasad samo delimično objavljena). Nije izrađena ni potpuna bibliografija Kostićevih radova ni radova o njemu. U okviru manifestacije „Dani Laze Kostića“ na Novosadskom sajmu knjiga od 2001. se dodeljuje nagrada „Laza Kostić“ u oblasti novinarstva i književnosti. U Somboru je o 150-godišnjici Kostićevog rođenja (1991) osnovan Fond „Laza Kostić“, koji podržava umetničke manifestacije i talentovane studente. Sačuvani su njegovi portreti koje su po modelu radili Marko Murat (1898) i Uroš Predić (1906) a nije sačuvan portret koji je radio Đ. Jakšić u Novom Sadu (1862), slikajući ga u srbijanskom odelu.

ŠTAMPANA IZDANJA – SRBIJA

ŠTAMPANA IZDANJA – SVET