Emil Zola rođen je u Parizu 3. aprila 1840. Detinjstvo provodi u Provansi, u Eksu, u društvu Pola Sezana koji će kasnije postati jedan od najvećih francuskih slikara.

Ostavši bez oca, kad još nije imao ni sedam godina, odlazi s majkom u Pariz u nadi da će tamo lakše popraviti svoje materijalno stanje.

Dvaput je pao na maturi. Majka ne može više da ga školuje i on, bez volje, stupa u jednu carinarnicu kao pisar, da bi dva meseca kasnije podneo ostavku. Živi bez ikakvih sredstava na svojoj bednoj mansardi, hraneći se hlebom koji je umakao u ulje. Ali on ne gubi samopouzdanje, čvrsto veruje u nešto što živi u njemu i čeka da se obelodani.

U dvadesetoj godini postavlja sebi za geslo: sve ili ništa. Još tada veruje da će postati slavan pisac. Najpre piše stihove, zatim prelazi na prozu i za tri godine objavljuje osam knjiga. Od njih je ostala Tereza Raken. U predgovoru iste, Zola je izrazio svoje shvatanje o samom delu, koje će kasnije dopuniti u Eksperimentalnom romanu. Za njega roman postaje naučan, eksperimentalan, zasnovan na naučnim teorijama, postaje anketa o čoveku i društvu, reprodukcija prirode (naturalizam).

U svojoj tridesetoj godini Zola je stvorio plan za ciklus romana Rugon-Makarovi, koji obuhvata trideset jedan roman. To je prirodna i društvena istorija jedne porodice pod Drugim carstvom, koja podseća na Balzakovu Ljudsku komediju: slika celog jednog sveta u kome se sudaraju seljaci i radnici, umetnici i trgovci, građani i plemići, vojnici i sveštenici, finansijeri i političari.

Kroz sve ove romane, negde jače, negde slabije, jasno su ispoljene tendencije naturalističke književnosti: deterministička filozofija, gledanje na svet na dosta brutalan način, bez iluzija; svođenje gotovo svih radnji i misli na fiziološke uzroke; svođenje ljubavi na polni nagon; skoro namerno traženje bolesnih, moralno i fizički iskvarenih jedinki; mržnja prema postojećem društvenom i političkom poretku koji je odgovoran za to što je društvo pokvareno.

U ovom ciklusu romana naročito se ističu: Žerminal, Trovačnica, Nana, U ključalom loncu, Slom.

Veliki prijatelj istine i pravde, prekaljen u dugoj polemici sa svojim protivnicima, koji su napadali i pisca i čoveka, Zola nije mogao ostati ravnodušan prema Drajfusovoj aferi koja je 1894. uzdrmala celo francusko društvo, nego je, uveren u nevinost kapetana Drajfusa koga su optužili i osudili na zatočenje zbog špijunaže, uleteo u tu brutalnu borbu smelo i hrabro, ne zazirući od napada, kleveta i pretnji. Njegov članak Optužujem! socijalista Ged proglašava za „najveći revolucionarni čin stoleća“.

Zola je izveden pred sud i osuđen na godinu dana zatvora zbog uvrede nanesene vojsci. Na navaljivanje svojih prijatelja, on se sklanja u Englesku, gde će ostati jedanaest meseci, i vratio se tek kad je Kasacija poništila Drajfusovu presudu.

Smatrajući da je završio svoju misiju, Zola se povlači, vraća svom delu i piše još nekoliko romana. Rana i neočekivana smrt prekratila je njegovo stvaranje u punoj snazi i punom zamahu. Umro je 29. septembra 1902, kad je imao šezdeset dve godine, ugušivši se pri spavanju ugljenim isparenjima iz zapušenog kamina.

Zola spada u one retke pisce koji nisu mnogo izgubili od svoje savremenosti ni sto godina posle smrti, koji se najviše čitaju i prevode na sve jezike.