Iako Gustavo Adolfo Beker na književnu scenu Španije stupa u epohi postromantizma, njegovo umetničko delo vaskrsava i oličava svu raskoš i vrline autentične romantičarske književnosti, kojoj je postromantizam samo pridodao svoju rafiniranost smirenijih te još dublje ličnih i iskrenih tonova. Pisao je poeziju i prozu kojima je pobudio neizmerno divljenje kako pesnika i pisaca, tako i svojih čitalaca, naročito tokom XX veka.

Njegovo delo je uporišna tačka i blistavi ideal velikanima ovovekovne španske književnosti: Unamunu, Antoniju Maćadu, Huanu Ramonu Himenesu, Ortegi i Gasetu… Beker je utemeljivač nove španske poezije ali, moglo bi se reći, i nove španske poezije u prozi, jer je on u biti pesnik, i kada piše prozu maestralno vlada formom i umetničkim izrazom; njegova proza je uvek prožeta lirizmom, melodičnošću, subjektivizmom i bogatom fantazijom jedne nordijske duše.

Rođen je 1838. u Sevilji. Potiče iz porodice koja je početkom XVII veka došla u Španiju iz Flandrije i tu se zauvek nastanila. Život mu je bio težak i kratak. Još u detinjstvu ostaje bez roditelja. S deset godina paralelno pohađa pomorsku školu i časove crtanja, budući da je rano postao uočljiv njegov svestrani umetnički senzibilitet ispoljen u zadivljujućoj nadarenosti za sve lepe umetnosti. U osamnaestoj godini seli se u Madrid, gde dobija skromnu činovničku službu u Direkciji za nacionalna dobra; međutim, posao će ubrzo izgubiti, jer ga je njegov nadređeni zatekao kako piše stihove na radnom mestu. Tada se definitivno okreće svojoj umetničkoj vokaciji i postaje urednik u časopisu El kontemporaneo. Nemirni duh ovog madridskog boema, novinara, pesnika i slikara, podsticao ga je i na mnoga putovanja po Španiji iza kojih su ostali zapisi, svedočanstva izuzetno originalnog viđenja monumentalnih španskih gradova: Avile, Sorije, Toleda, Segovije. Život mu se okončava u 34. godini: u Madridu, pred Božić 1870, pesnik Gustavo Adolfo Beker umire od tuberkuloze.

Za sobom je ostavio obimno književno delo. U poetskoj zaostavštini najčuvenije su njegove Rime (Rimas), a u proznoj Legende (Leyendas), U osami manastira, Književna pisma jednoj ženi (Cartas literarias a una mujer) i dr.

Poetski zapisi U osami manastira prvo su Bekerovo delo prevedeno na srpski jezik i, ujedno, prilika da se i naši čitaoci upoznaju s do sada neprevođenom španskom postromantičarskom književnošću listajući njene najblistavije stranice.

Delo U osami manastira čini desetak lirskih zapisa u omiljenoj romantičarskoj književnoj formi – pismima, koja je pesnik, tokom boravka u manastiru u Verueli, upućivao svojim madridskim prijateljima i čitaocima u prestonici, budući da su bila objavljivana na stranicama El kontemporanea.

Zidine drevnog i ruševnog cistercitskog manastira predstavljaju idealnu pozornicu na kojoj će se odvijati intimna drama što prožima pesnika. Svojim postojanjem one svedoče o prolaznosti života, ali i o nekim drugim vremenima; prizivaju u sećanje dane blistave istorije, slave, silne vere u Boga, u junaštvo, u plemenitost, u lepotu. U tom dekoru gde se prelamaju prolazno i večno Beker otvara svoju dušu, iskren do ogoljenosti i jednostavan do patetičnosti, te otkriva svu dramatičnost dubokog osećanja usamljenosti i bola pred neumitnošću smrti, u sukobu s pritiskajućom žudnjom za podvigom kojim se iskoračuje iz smrti i ulazi u svevremenost.

Budući da je, po Bekeru, s nestankom herojskih vremena iščezla i sama mogućnost razrešenja ove drame, on će, rezignirano i melanholično, naći utehu (i nadahnuće) u lepoti: lepoti prirode koja ga okružuje (sugestivno će nam dočarati njene boje, senke, zvukove, mirise, treptaje), lepoti tradicije (bajkovito će nam pripovedati o slavnim danima nekadašnje Španije, o predanjima, legendama i mitovima koji lebde oko manastira), a nadasve u onoj vrhunskoj lepoti, onostranoj, koju naslućuje dušom uronjen u božansko.

I nikad ne saznavši za to, ostvariće podvig. Blistave stranice jedne lične ispovesti, živopisno začinjene kostumbrističkim slikama, napisane upravo onako kako je Niče definisao dobru prozu „stvaranu po ugledu na poeziju, koja uvek u prelomnom trenutku, trenutku međusobnog preplitanja, tiho utekne na vrhovima prstiju“, dobile su bitku protiv zaborava.

Dobile su bitku protiv zaborava čudesne stranice ove čarobne knjige u kojoj se kao u kaleidoskopu nižu nestvarne slike suncem okupanog Gvadalkivira, nimfa, najada, mavarskog zamka – carstva veštičjeg sveta, pijace u Tarasoni, žena iz Anjona – modernih heroina, senovitih klaustara, velelepnih katedrala, seoskog groblja, prikazanja Bogorodice… Sve one će se u svojoj lepršavosti, nadahnutoj fantaziji ali i potresnoj ispovesti, složiti u priču o dobru, o zlu, o veri, o grehu, o posrtanju modernog sveta, konačno, složiće se u sliku jednog autentičnog pogleda na Španiju, krajem XIX veka.

I najzad, manastir u Verueli nalazi se u aristokratskom Aragonu, što nam priziva u sećanje reči jednog od njegovih mudrih kraljeva, Alfonsa Aragonskog, koji je ostavio nauk svojim potomcima da samo četiri stvari mogu istinski ogrejati našu dušu: staro drvo, staro vino, stari prijatelji i stare knjige.

Koristimo kolačiće da bismo poboljšali vaše korisničko iskustvo na našoj veb stranici. Pregledavanjem ove veb stranice prihvatate našu upotrebu kolačića.