Henri Rajder Hagard

Ser Henri Rajder Hagard (1856–1925) bio je engleski viktorijanski pisac avanturističkih ljubavnih romana čija se radnja uglavnom dešavala na za ono vreme egzotičnim lokacijama, najviše u Africi. Bio je to začetnik žanra izgubljenog sveta. Njegova najpoznatija dela su Rudnici kralja Solomona, Ona i Alan Kvotermejn.

Hagard je pohađao gimnaziju u Ipsviču, ali je Hagardov otac, razočaran napredovanjem svog sina, ponudio ser Henriju Bulveru, tada zameniku guvernera Natala, sekretarsku pomoć svog devetnaestogodišnjeg sina, da živi s njim i pomaže mu u vođenju njegovog imanja u Natalu. Kada je došao tamo, neko vreme je pratio ser Teofila Šepstona u Transval, gde su se Zului, Buri i Britanci borili za prevlast. U Pretoriji je pročitao britansku aneksiju burske republike Transval jer je guverner izgubio glas. Godine 1878. postao je sekretar Višeg suda u Transvalu, oblasti koja je postala deo Južne Afrike. Ovaj period njegovog života dao je početnu inspiraciju i materijal za njegove buduće romane.

Godine 1880. Hagard se oženio Engleskinjom Marijanom Luizom Margitson, i s njom je imao četvoro dece. Britanski poraz kod Majube 1881. završio se tako što su Britanci vratili Transval Holanđanima, te su se Hagardovi vratili u Englesku da žive u Dičingemu u Norfolku.

Hagard je studirao pravo, ali budući da nije zaista želeo da se bavi advokaturom, počeo je da piše. Posle nekoliko neuspešnih romana, 1885. godine napisao je roman Rudnici kralja Solomona, koji je završio za samo šest nedelja. Roman je bio veoma dobro prihvaćen od čitalaca i kritičara, i Hagard je shvatio da je pronašao svoj poziv. Ubrzo je usledila i roman Ona, objavljen 1887. godine, koji se smatra jednim od klasika maštovite književnosti i, sa osamdeset tri miliona prodatih primeraka do 1965, jedna je od najprodavanijih knjiga svih vremena. Hagard je ostatak života proveo posvećen pisanju i agrikulturi, pa je stoga osim avanturističkih romana pisao i knjige i članke o farmerskim uslovima u ruralnim delovima Engleske i Velsa. Hagardove priče i likovi odražavaju neke jake predrasude britanskog kolonijalizma, i bio je optužen za antisemitizam, ali često je izražavao i snažnu empatiju za Afrikance i kulturu Zulua. Hagard je pokrenuo mnoge teme danas uobičajene za žanr izgubljenog sveta: drevne magije, kletve i tajne odaje.

Umro je 1925. godine u Londonu. Jedna od njegovih ćerki napisala je njegove memoare, a Hagardova autobiografija objavljena je u dva dela 1926. godine.