Hose Kadalso i Vaskes de Andrade (José Cadalso y Vázquez de Andrade, 1741-1782) veliki je španski prozni pisac i pesnik. Jezuitski đak. Putovao je po celoj Evropi i savršeno znao petnaest jezika. Ovaj konjički oficir i vitez reda Santjaga u mladosti je bio fatalno zaljubljen u glumicu Mariju Ignasiju Ibanjes, toliko da kada je ona umrla i bila sahranjena na groblju parohijske crkve u San Sebastijanu, Kadalso nije izlazio iz hrama, obuzet manijom da iz groba izvadi svoju dragu i ponese je sa sobom. Kako bi ga oslobodio tog ludila, grof Aranda ga je proterao u Salamanku. U tom gradu Kadalso je uspešno obnovio već zamrlu slavnu Školu poezije iz Salamanke; nakon povratka u prestonicu pripadao je književnom kružoku krčme San Sebastijan. Po izbijanju rata s Engleskom, pukovnik Kadalso, sa svojom regimentom, blokirao je Gibraltar, i u toj vojnoj akciji poginuo pogođen gelerom 1782. godine.

Kadalso je primer pravog romantičarskog junaka. Poezija daje njegovom ratničkom impulsu gotovo legendarnu sudbinu. Poput bajkovitog viteza on sanja i žudi za tim da ujedini ljubav i ratničke podvige. On je sav od neukrotivog žara. U njemu se prepliću promukli glas otadžbine u opasnosti s nežnim tonovima nesrećne ljubavi. Zamak u kojem je njegova ljubljena čini mu se kao tvrđava do koje se treba probiti kroz gusti dim baruta. U istom ritmu odzvanjaju mu topovske salve i pesničke strofe. Za Kadalsa živeti znači predati se celim bićem strasti, ludilu, ljubavi, patnji, povrediti i biti povređen, igrati se sa životom i hodati po ivici mača. Ono što ga najviše užasava jeste jednolično življenje. Spavati a ne sanjati? Živeti bez strasne i silovite imaginacije? Prijateljski motivisan progon grofa Arande oslobodio ga je ljubavnog ludila, ali ga je predodredio za herojsku mahnitost.

Kadalso je bio visok, tanak, bled i plavokos. Nosio je uniformu s bizarnom otmenošću, što su neki tumačili nedostojnim ozbiljnosti vojničke profesije. Međutim, oni koji su ga videli u kovitlacu bitke, svedočili su o njegovoj potpunoj promeni: bio je neumoran borac, zadihan bi urlao, zajapurenog lica, raspuštene kose, s vatrom u očima; jurišao je prvi golim grudima, a povlačio se poslednji, nikada ne okrećući leđa. Kada bi u predahu između dve bitke učestvovao u raspravama u krčmi San Sebastijan ili Zlatnoj fontani – reč je o dva znamenita književna kružoka toga vremena – Kadalso bi, obuzet zanosom, zbog najmanje sitnice reagovao burno, vikao na sav glas, lomio čaše… Kao što je na bojnom polju postojano branio otadžbinu, s istom srčanošću u krčmi je branio svoje uzavrele ideje i osećanja, za koje se, kao vredne same po sebi, trebalo boriti – tako je smatrao – što će u narednom veku učiniti, produbljujući ih, Lara i Ganivet, dva takođe velika imena španske literature. Čini se da je Kadalso to predosećao.

Kadalsov lik pobuđuje duboku naklonost. Poput izabranika bogova, i on mora umreti mlad. Našu naklonost pojačava njegovo držanje. On ne samo da ne očekuje u životu zastoj i predah nego ih prezire neumorno se trošeći. Ne štedi ni svoje zdravlje ni svoje duhovno bogatstvo; njegov jedini štit je ironična maska iza koje provejava humanost. Strašnom retorikom koja budi jezu, ovekovečiće u drami Zloslutne noći svoju nesrećnu ljubav. Smejaće se glupanima bolesnih književnih ambicija s nežnošću koja zbunjuje u Eruditama nalik na ljubičicu. Rasipaće se neponovljivom duhovitošću – i pomalo tužno podsmevati samom sebi – u pesmama objavljenim pod naslovom Dokolica moje mladosti. Ne želeći da bude ozbiljan poput strogog učitelja i bez prozelitskih namera, podučavaće u Marokanskim pismima. S iskrenošću punom melanholije priznaće zaostalost španske kulture u tom trenutku. On mrzi satiričare jer su to „neki smrtno ozbiljni ljudi, hipohondri, kojima bi jedino zadovoljstvo bilo da proteraju radost s ovoga sveta“. Kadalso gaji duboku ljubav prema klasicima: fra Luisu de Leonu, Ereri, Migelu de Servantesu. I sa zanosom se divi svim onim usamljenicima, potomcima španskog duha, koji su smelo brodili u svim pravcima ruže vetrova. Gvozdenom Sisnerosu. Ludom Ernanu Kortesu. Zanosnoj Isabeli Katoličkoj. Obilju i preterivanju sklonom Karlu I. Punom zanosa Felipeu II, koji podiže kamenu tajnu – manastir Eskorijal.

Kadalso, taj dragi vitez, podseća na jednu od onih melanholičnih utvara što, pune nespokoja i raskošnog kolorita, prominu na vitražima gotskih katedrala. Blistajući u punoj svetlosti. I podrhtavajući sa svim svojim senkama.

Koristimo kolačiće da bismo poboljšali vaše korisničko iskustvo na našoj veb stranici. Pregledavanjem ove veb stranice prihvatate našu upotrebu kolačića.